Prosvetljenje

Svetlost je obasjavala tamno plave zidove dok se sfera kretala kroz mrežu mračnih tunela,u samo njoj poznatom smeru. Zatekao sam sebe kako opijeno pratim kretanje kuglice,kao što bi dete pratilo kuglicu nekog fliper aparata. Osećaj je bio nekako čudan,nekako vantelesni kao da sam gledao mislima,a ne očima. Čitao sam negde o tome kako čak i slepi ljudi mogu da "vide" mislima,ako je prizor dovoljno detaljan. Ne,ovo nije bilo to. Moje misli su bile rasute,bavile su se gomilom sitnica. Pokušavao sam da se setim koje su mi boje patike,koliko para imam u novčaniku,kako mi izgleda slika u ličnoj karti,ali ništa od toga nije dopiralo do mene,i dalje sam nekako bio usresređen samo na put te svetleće stvari. Mahinalno sam se okerenuo da proverim napredak putujuće sfere. Primetio sam da se još par identičnih kuglica pridružilo putovanju obrazujući nešto kao vozić koji se povećavao svakim raskršćem tunela. Gde li putuju? Šta predstavljaju? I najbintije odkud ja ovde,bila su pitanja koja su mi na tren proletela kroz misli. Kažem na tren,jer čak i pored moje svesti,svih tih pitanja i rasutih misli nekako sam imao osećaj smirenosti,nekog blaženog odmora. Odjednom moje misli su bile na čelu kolone,tunel se završavao i širio u veliku oblu prostoriju čiji se zidovi nisu nazirali. Svetlost,trzaj,mrak ovičien tek malom niti svetla,mrak. Svetlost je zamrla poput odjeka kapi vode u prevelikoj pećini. Ponovo sam bio u tunelu,pre nego što sam stigao da se saberem i zapitam šta se desilo stigao je drugi trzaj. Ponovo isti prizori,istim redosledom,ponovo tunel,zatim novi trzaj. Neravnomerno i neprijatno trzanje je postajalo sve ujednačenije i prijatnije. Sada je bilo ravnomerno,skoro pa savršeno kao kucanje fino podešene sekundare nekog skupog sata. Svakim otkucajem zamišljene sekundare video bih mrak oivičen nitima svetlosti. Svaki put svetlosti je bilo sve više. Napokon posle male večnosti mrak je isčezao,zamenila ga je blještava belina. Ovog puta svetlost se zadržala,nekako sam znao da više nece biti mraka. Oči su me pekle,refleksno sam zažmurio da se zaštitim i mrak je ponovo bio tu. Šok,odjednom sam osećao svoje oči,ponovo sam gledao kroz njih. Šta se desilo,gde sam? Plašio sam se da ponovo pogledam. Mrak je bio smirujuć,mrak je bio siguran nisam znao šta me čeka ako otvorim oči. Odjednom do mene je dopro zvuk,poput udaljene grmljavine,nekako sam znao da neko priča ali ništa nisam razumeo. Hladan osećaj na licu me je prenuo iz razmišljanja,kao da je voda kapala po meni. Bila je slana. Zvuk je postao jasniji,neko je jecao. Radoznalost je preuzela stavljajući strah u drugi plan,smogao sam snage da otvorim oči. Morao sam da znam ko plače i zašto. Prvo što sam video bila je ona,njeno andjeosko lice čiji sam osmeh toliko voleo. Zašto plače? Šta se desilo? Osetio sam potrebu da je zagrlim,da je utešim,ali ruke se nisu pomerale. Osećao sam da mi je telo puno energije ali nisam mogao da se pomerim. Glasovi su postali jasniji,mnogo ljudi je pričalo oko mene.  Pogledao sam malo bolje. Bili su to doktori,gomila njih,svi su me gledali iznenađeno gotovo zbunjeno. Ona je plakala zbog mene,bila je zabrinuta. Probao sam da pričam,da joj kažem da je sve uredu. Otvarao sam usta ali zvuka nije bilo. Jedan od doktora ju je dotakao po ramenu govereći nešto meni neshvatljivo. Podigla je glavu u neverici. Na tren suze je zamenio široki osmeh koji je odmah zatim bio smenjen suzama,ali ove suze su bile drugačije bile su tople,pune ljubavi,srecne. Kasnije mi je objašnjenjo da se desila nekakva nesreća usled zemljotresa i da sam bio mrtav gotovo sat vremena,pre nego što sam se sam od sebe probudio. Kada se osvrnem na taj dan setim se te sfere i zapitam se. Ima li to nekakve veze sa onom metaforom o svetlosti na kraju tunela koja se pominje kada se priča o smrti? Ali u toj metafori svetlo predstavlja raj,a u mom slučaju svetlo je donelo novi život.

Nikada do sada nisam pričao o ovome,i niko ne zna za to moje putovanje ka svetlosti. Plašio sam se da ću biti proglašen ludim i biti zatvoren u neku ustanovu,da se odsečen od sveta lečim od nepoznate boljke sarenim tabletama. Nadam se da ti koja si uz mene od tog dana ovo nećes shvatiti kao beleške jednog ludaka,već kao ispovest o čudu kojem smo tada prisustvovali. Čak i ako ne poveruješ u sve ovo uvek cemo imati originalnu priču o našem prvom sastanku...

By: Lazar Smcko Ajdacic