Kristalni momenat savršenog shvatanja

Obzorje, kiša je prestala i zora se stidljivo probijala kroz proreze zatvorenih žaluzina. Prvi zraci sunca zatiču me mirnog, u sobi prepunoj kalupa, brižljivo izlivenih da sakriju moje lice. Usamljen pred prvim svetlom dana skidam i poslednju masku sa svoga lica. Otvaram oči upijajući bajkoviti prizor. Simbolično posle svake kiše sunce jače sija. Nehajno spuštam poslednju masku, shvatajući da me okružuje potpuna tišina. Momenat traje, čak je i moje disanje progutao potpuni muk. Uplašen, polako uzdišem, a preko usta mi prelazi "ovo je bilo lako". Istog trena, poput žileta, kroz moje misli prolazi "Da li je zaista tako lako?". Odjednom, nastupa kristalni momenat savršenog shvatanja "ovo je samo zatišje pred buru". Pritisak u vazduhu raste otežavajuci mi disanje. Paničim. Tišinu razbija zvuk sekundare sa moje ruke, ubrzo otkucaji zamiru dok ih zvuk srca koje divljački lupa o moj grudni koš prestiže i potiskuje. Gomila emocija, sećanja i uspomena udara o moje grudi poput talasa. Pokušavam da se suzdržim, da budem jak, ali ne ide. Kao i u prirodi talas udara iznova i iznova probijajući se svaki put malo dalje. Popuštam. Srce sad već ludacki kuca sve brže i brže, širok osmeh krasi moje lice. Toliko sreće, toliko lepih stvari koje naviru iz trena u tren prateći svaki otkucaj. Neopisiv bol. Kraj. Srce popušta, previše je to za njega i odjednom je na izdisaju. Osmeh zemenjuju suze. Sećanja su i dalje tu, svi ti momenti i emocije. Svi ti davni trenutci sve je i dalje tu samo sto više ne budi sreću u meni. Svaka uspomena reže poput zareza žileta, a rana boli sve više i više. Srce polako odumire, ostavljajući za sobom praznu ljušturu ispunjenu tugom. Zašto, zašto se to i dalje dešava? Zašto ne mogu da zaboravim, da prevaziđem? Zašto me i dalje progoni? Pitanja se odbijaju o zidove uma ispunjenog očajem. Pokušavam da vrištim. Ponavljajući pitanja u nadi da će neko čuti, odgovoriti. Usne se miču, glas ne izlazi. Sivi zidovi po ko zna koji put ostaju tihi. Polako se pridižem, pomažuci se rukama. Poražen. Ponovo stavljam masku. "Još nisam spreman" tiho odzvanja u mojim mislima. Klik, jeziv zvuk maske koja savršeno prijanja dosao je tako prirodno. Iskoračujem iz sobe. Nasmejan. Zaključavam vrata sobe ciji sivi zidovi i razbacane maske svedoče o prepuklom srcu i ljušturi u koju sam se pretvorio. Odlazim. Niko neće saznati šta se danas desilo. Idem dalje. U mislima kao i uvek iskrsava odluka "sledeći put, sledeći put ću biti jači. Biću spreman." Odluka koja me vuče dalje, jedina stvar koja daje smisao mom postojanju, omogućavajući mi da u ogledalu vidim nešto više od puke ljuske osobe koja sam bio. Misao koja odvaja mene od ostalih figura koje besciljno lutaju u iluziji koju nazivaju sreća. Ne znam da li da sažaljevam ljude koji ništa nisu izgubili jer nikada neće znati šta zapravo poseduju,ili da im zavidim što nikada nisu osetili bol i potrebu da nose masku.

By: Lazar Smcko Ajdacic